Одлуком Министарства за народно здравље Републике Србије, 11. Августа 1947. год. у Косовској Митровици се отвара одељење за лекарске помоћнике, на иницијативу др. Владимира Вуксановића, родоначелника модерне здравствене службе на овим просторима. Он је одређен да буде директор школе у припреми. Како није било могуће за кратко време пронаћи друго решење монтира се једна алуминијумска барака у кругу Обласне болнице. Ова барака је потицала из контигента америчке војне помоћи уступљене нашој држави 1945. године посредством Управе Уједињених нација. Иако неподесна она је преградама издељена на учионицу, кабинет за здравствену негу и трпезарију, а како је школа требало да буде интернатског типа те је у ту сврху привремено уступљен део крила интерног одељења.

       Са припремама је завршено 1. Октобра 1947. године и Државна школа за лекарске помоћнике у Косовској Митровици уписује прву генерацију ученица, њих двадесетдевет, а дочекаће их директорка Маринка Раслапчевић, постављена од Министарства здравља, са својом помоћницом, инструкторком и васпитачем Зором Смиљанић.

         Уписане ученице су дошле из различитих средина, Призрена, Пећи, Руднице, Краљева, Чачка, Новог Пазара, Трстеника, Никшића и Косовске Митровице, и све су смештене у интернат, јер је то био услов при упису. У интернату су биле смештене и инструкторке, које су истовремено биле и васпитачице а живот се водио по строго утврђеним правилима. Кућним редом је прописано да ученице у кухињи спремају храну и одржавају хигијену просторије.

      Надзор над извршењем постављених задатака обављале су дежурне ученице које су подносиле извештај главној дежурној а ова на јутарњој смотри директорици, М. Раслапчевић.

       Практична настава се одржавала у преподневним часовима од 7h до 10h на одељењима Војне и Окружне болнице и Хигијенском заводу а теоретска у поподневним часовима. Предавачи су били професори гимназије и лекари Војне и Окружне болнице.

          У првој години приоритет је дат нези болесника, која је полагана на крају разреда пред стручном комисијом без обзира на оцену током школске године. Уколико би ученица на испиту добила негативну оцену она је понављала разред. Стручну комисију су сачињавали редовни предавачи школе и један члан кога је делегирало ресорно Министарство.

      Практичну наставу у кабинету здравствене неге држала је медицинска сестра Зора Смиљанић а наредне године се у рад укључују и Наталија Вулевић, Љубица Пантић и Радунка Стојковић. Стечена практична знања ученице су свакодневно уносиле у дневник рада а по завршетку практичних вежби полагани су колоквијални испити пред начелником одељења.

       Од друге године практична настава је допуњавана феријално праксом, у трајању од 30 дана, по завршетку наставе а обављана је у већим здравственим центрима широм Космета.

         У другој и трећој години број предмета је 21 односно 22, с тим што су неки од њих били једносеместрални и они су полагани према упутству Комитета за народно здравље Владе ФНРЈ.

       Ученице завршног разреда су имале и преддипломску праксу у трајању од 20 дана на клиникама широм Југославије- Београду, Загребу, Љубљани. Укључиване су у рад на одељењима што је подразумевало и ноћна дежурства. Пракса је уредно бележена у дневницима које су потписивали начелници одељења. Само са потписаним дневником могло се изаћи на дипломски испит.

     Прва генерација је започела полагање дипломског испита 23.05.1950. године пред комисијом којом је руководио изасланик Министарства народног здравља, Стојановић Миленко проф.

     По завршетку школовања свршене медицинке су Декретом ресорног министарства распоређиване по здравственим установама широм земље. Место се није могло бирати али су могле одабрати одељење на коме су желеле да раде.

Привремене просторије, две бараке у кругу Опште болнице, које су требало да буду нужни смештај до изградње наменске зграде, остале су у употреби пуних 10 година.

      1957. године усред зиме, ученици и особље се усељавају у новоизграђену школу. Била је то савремена грађевина, са четири светле простране учионице, са кабинетима, библиотеком, пространом салом са позорницом, са административним и помоћним простором. У саставу зграде био је интернат са 30 соба, капацитета 120 места, са просторијама за васпитаче, трпезаријом, кухињом, вешерајем, магацином.

          До 1961. године уписивале су се ученице са свршеном основном школом и два разреда гимназије и њихово школовање је трајало три године. Од 1961. по новом програму се уписују ученице са свршеном осмогодишњом школом и њихово школовање траје четири године. У том периоду одлуком Министарства просвете, било је формирано и једно бабичко одељење чије школовање је трајало две године по категорији школа за практичну обуку.

   Усклађивање образовног система са потребама друштва доносило је бројне реформе. Најекстремнија ( најрадикалнија) је била 1977 године након усвајања ” Закона о средњем образовању” 18. маја 1977. године на Скупштини СРС – ”Програм образовно- васпитног рада заједничке основе средњег усмереног образовања и одлуку да се он почне примењивати од школске 1977-1978 године.

Средње образовање је подељено у две фазе:

I – Заједничке основе – обухвата први и други разред

II – Усмерено образовање – обухвата трећи и четврти разред

Ова реформа је у народу названа je шуварица по њеном заговорнику С. Шувару и била је по много чему погрешна, па је њено укидање 1987. године дочекано са олакшањем.

       Четворогодишње школовање је поново успоставило ред у формирању кадрова за важна занимања у подручју здравства.

Школа је живела и пратила потребе друштва за образовним профилима. Велики јубилеј 50 година постојања (1997) дочекала је са 550 ђака у 16 одељења и пет образовних профила: медицинска сестра – техничар; гинеколошко – акушерска сестра; педијатријска сестра;  фармацеутски техничар; зубни техничар.

     Школа је кроз подручје  рада   здравства и социјалне  заштите   а кроз  сталну     потребу  за  новим  занимањима , знатно  проширила  своју   делатност , отварањем  нових   занимања , а сада постоје следећа:

​

• медицинска  сестра – техничар

• медицинска сестра- васпитач ,

• зубни  техничар,

• стоматолошка сестра-техничар,

• физиотерапеутски   техничар,

• фармацеутски  техничар.